У овом граду, својевремено и лепом и богатом, захваљујући плодној црници и спретним Бачванима, било је и од `тице млека. Ту се долазило у лов, а уз тамбураше је било и лумперајки и чувених шалајки...
   
Србобран је до Другог светског рата био богато и угледно место. Чак монденско, где се и тенис играо. Томе су допринеле врло имућне породице Дунђерских, Гаванских, Каћанских... Оне су подстицале и развој културе Србобрана, тако да је било доста хорова, редовно је гостовало и аматерско позориште, па разне музичке дружине...

Али, лепо су живели не они који су умели, већ који су имали. Између два светска рата социјалне разлике су биле огромне. Тек када је зарад плодне земље, можда најплодније у Европи, одлучено да се иде на формирање пољопривредног комбината, превладан је помало феудални менталитет па су настали бољи дани за цео град. Тако је седамдесетих година прошлог века град имао „Елан” који је заокружио производњу од њиве до трпезе и неколико деценија био успешна економска основа Србобрана. Људи се запошљавали. Био просперитет. Али када је гигант потонуо, повукао је за собом и остале. Сада је ту „Пионир”, пољопривредно огледно имање, које је приватизовано и успело да сачува домаћински однос према природи и земљи, али је, на жалост, са својих 60 запослених, мало да повуче навише. Сем „Пионира” остали су „Шипад”, нешто приватних фирми и оно што ни политика није могла да поремети – природа, архитектура, спретни и вредни људи...
 

Србобран лежи на раскрсници важних путева. Један повезује средњу и јужну Европу, други Подунавље и Потисје. Већи део града је на левој, а мањи на десној обали Великог бачког канала. Воде му не мањка – ту је Бељанска речица, због тромости названа бара а са севера и истока је опасан меандром брзе и бистре Криваје, која се код оближње Турије улива у Велики бачки канал па је тако воденим путем, као пупчаном врпцом, преко Дунава и Тисе, повезан и са „мајком” Европом. Могао би зато лако да живи на високој нози, бар као сав остали бели свет. Па опет, није тако, иако би плодна масна црница, такозвани чернозем, лако могла да прехрани пола те исте Европе.
 

Глас певаца и врабаца
  
Кад с пролећа или лети уђете у град не верујете својим ушима – тишину ремети само свађа врабаца и повремено кукурикање певаца. Мора се признати да то годи напаћеним ушима градског човека. Годе и оку прелепи дрвореди шљива дуж улица, мада се мештани жале да џанарике умеју да намолују на одећи и колима нежељене модернистичке форме. Годи и то што на сваком кораку срећете необично лепе и младолике људе, посебно жене. Уз малчице женске љубоморе, одгонетамо шта је томе допринело – обиље влаге од које кожа постаје мека и баршунаста, или черноземско воће и поврће са неким специјалним састојком...?

– Ма какви – одмахује руком продавачица Марица Војводић-Шамовић у „Шипадовом” салону намештаја, мајка троје деце којој упркос четрдесет лета не бисте дали више од 28. – Канали су овде права депонија па нам је вода велика мука а од загађености и испарења деца оболевају од бронхитиса више но друга. Храна је истина квалитетна, али ствар је у томе што се овде укрштају не само путеви, већ и гени Бачвана, Далматинаца, Мађара, Личана...

Према шароликом саставу житеља су и верски храмови. Католичка црква је саграђена 1815. а живописао је Арсеније Теодоровић.
   
Православна црква Светог Богојављења једна је од најлепших и највећих у нас и сем културно-историјског, њена архитектура има и симболично значење – звоници са два торња представљају српски народ с обе стране Саве и Дунава а велика „лађа” његово уједињење и величину. Иконостас је осликао Новак Радонић чије је то највредније уметничко дело.

Све што су људи градили, ратови су брисали. Тако је и поменута православна црква права страдалница рушена у свим ратовима. Донатори су помагали да се све опет обнови.


Дунђерски су били најбогатија српска породица, али познати и као добротвори и родољуби. У једној од њихових кућа у Србобрану боравио је 1919. и Александар I Карађорђевић приликом своје прве посете Војводини после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. У великој, лепо уређеној кући Дунђерских у самом центру данас је Ловачко друштво и елегантни кафе-клуб једног од потомака, с којим смо имали задовољство да разговарамо. Он нам је показао и цркву и мали маузолеј на србобранском гробљу, где су Дунђерски сахрањивани. Између осталих и нежна лепотица Ленка, несрећна љубав песника Лазе Костића, који је онда „наменио” Николи Тесли – да се споје памет и лепота. До брака никада није дошло.

Србобран има и своју малу бању, обновљен бунар термалне сумпоровите воде који мештани зову Жути. Поред њега је и посластичарница а прекопута пивница „Гамбримус” где се у старој згради модерног ентеријера уживо може слушати рок музика. Она некадашња тамбурашка, прославила је овај град. Србобрански тамбураши су снимали и плоче и наступали на радију а њима припада и заслуга за винске шалајке, песме којима су могли да разгале и младо и старо. Кафана „Балкан” је шездесетих година прошлог века била симбол ноћног провода и добре војвођанске кухиње а атмосферу је подгревао и Звонко Богдан који је опевао „лоле Сентомаша” и тамбураше Јовице примаша.

Данас се у музици тамбурашких оркестара може уживати у време црквене славе на Петровдан а у песми на Фестивалу певачких група Војводине које се надмећу у изворном певању без музичке пратње. Истог месеца су и Жетвене свечаности, кад жетеоци могу да покажу своје знање и умеће. Косидба почиње „скромним” жетелачким доручком – сланином, шунком, кромпиром, компотима, и штрудлама – а прате је традиционална песма и игра културно-уметничких друштава. По завршетку следи богат бачки ручак на житним откосима. Посебан доживљај представљају „Циганске ватре”, које се већ 10 година одржавају крајем августа и афирмишу културу ромског народа. Не зна се ко тада више ужива – домаћини, извођачи или гости...

Кад би се још економски живот поново пробудио захваљујући производњи здраве хране, за шта има не само потенцијала већ и знања и искуства – Србобран би опет постао и богат и леп.

Као на седмом небу

Лепо се можете погостити у србобранском ресторану „Звезда”, где се, захваљујући гостопримству треће генерације угоститеља Курјачких, можете осећати као на седмом небу. Ентеријер елегантан, јеловник богат, све савршено укусно, обилно, лепо сервирано... Препоручујемо циганско печење и војвођанску закуску. Кафицу можете попити и у „Кебиџу” у некадашњој Купусној улици или у „Монту”, „Риксу” или „Барду” названом по бунтовном, родољубивом песнику Владиславу Каћанском Барду.

Србијански шанац

У Србобрану живи око 18.500 становника – 70 одсто Срба и 30 одсто Мађара. Од 1904 до 1918. звао се Сентомаш, односно Свети Тома. Своје данашње име носи од 1918. а добио га је по шанцу који је 1848. грађен за одбрану насеља код данашње србобранске улице. Пошто су се у шанцу налазили Србијанци, назван је „србијански” а потом „Србобран”. По њему је насеље и добило име.